НАРОДНИ МУЗЕЈ Аранђеловац

Прве изложбе у нашем граду вазане за Народно–ослободилачку борбу постављене су 1951. године у омањој згради на пијаци, данашњем Југопетролу. Представљене су биле фотографије палих бораца, њихова документа и оружје. Касније, та поставка је премештена у зграду на Звездари, у парку Буковичке бање.



На иницијативу Савеза бораца, а средствима из месног самодоприноса, основан је Музеј револуције и социјалистичке изградње (у оснивању) 14. јула 1981. године. Градња зграде за нови музеј почиње наредне године, по идејном решењу Феликса Бајлона, архитекте из Београда, у стилу старе шумадијске куће, тачније, једноделне куће брвнаре са оџаклијом у средини и кровом на четири воде. Музеј је саграђен на месту старе буковичке школе, у непосредној близини буковичке цркве Св. Архангел Гаврило и Спомен чесме (1927), где су устаници Првог српског устанка положили заклетву пред Протом Атанасијем Буковичким.

Прва самостална изложба Музеја револуције и социјалистичке изградње отворена је 26. новембра 1985. године са претензијом да буде стална поставка (трајала је шест година). Изложбом су приказани: насељавање овог краја, Први и Други српски устанак, Балкански ратови, Први и Други светски рат, којем је био посвећен већи део расположивог изложбеног простора. Поред оружја, личних докумената, делова тајне штампарије, изложени су и лични предмети бораца и познатих послератних политичара (њихова одликовања и признања).

Галеријски простор коришћен је за ретроспективне изложбе Међународног фестивала „Свет керамике“, за гостујуће изложбе других музеја, изложбе у оквиру Смотре „Мермер и звуци“, као и за наше тематске изложбе.

Увећавањем фундуса музеалија и запошљавањем радника свих музејских струка, Музеј прераста у музеј комплексног типа, па мења име у Музеј у Аранђеловцу. У Музеју су заступљене: палеонтолошка, археолошка, нумизматичка, историјска, етнолошка и уметничка збирка, као и два легата; Душана Петровића Шанета и Радована Грујића. Основана је и конзерваторско–рестаураторска радионица, чиме је заштита покретних културних добара комплетна.

За Дан града, 26. јула 1994. године, у великом, приземном, изложбеном простору отворена је Ретроспективна изложба Међународног фестивала „Свет керамике“, а у галеријском простору изложба „Од првих трагова до првих деценија XX века“.
За Сретење, 15. фебруара 2003. године, ове изложбе су замениле место. Тако је велики број дела уметничке керамике враћен у депо, јер је галеријски изложбени простор четири пута мањи од главног, а и фундус се увећавао сваке године за 15 до 30 експоната. Током трајања ове, палеонтолошко-археолошке, историјске и етнографске изложбе у главном изложбеном простору, атракцију за посетиоце представљао је реконструисани костур пећинског медведа, чије кости су пронађене у пећини Рисовачи.

Од 2006. године уметничка керамика је враћена у већи изложбени простор, јер сматрамо да је оволики број (преко 580) уметничких предмета јединствен у Србији, али и шире, па се по овој изложби разликујемо од других музеја.
У галеријском изложбеном простору су представљени сегменти геологије, палеонтологије, археологије, историје и етнологије, чиме је обухваћен велики временски распон који се односи на пећину Рисовачу, наш град и општину.

Издаваштвом се Музеј бавио и раније (монографија др Раденка Лазаревића „Рисовача“ 1987, књига проф. др Бранка Гавеле „Палеолит Србије“ 1988. године, издавање 20 мотива разгледница у периоду од 1987–1989), али је 2003. године започело издавање Зборника радова Музеја у Аранђеловцу „Шумадијски записи“.

Не смемо изоставити ни педагошку службу која љубазно и стручно дочекује наше посетиоце, а то су, углавном, организоване ђачке групе. Поред водича, педагошким радом се баве и кустоси и стручни сарадник. Број водича је повећан, тако да могу благовремено и на адекватан начин, прилагођен узрасту посетилаца, провести групе и појединце кроз поставке Музеја и пећину Рисовачу. Број посетилаца који обиђу Музеј креће се од 5.000 до 7.500, док пећину Рисовачу обиђе између 17.000 и 20.000 (2003. године) посетилаца.

Данашњи назив Музеј носи од 1. јануара 2008. године. Поред бављења основном делатношћу, заштитом покретних културних добара, Народни музеј је старалац над пећином Риосовачом, културним добром од великог и природним добром од изузетног значаја, као и над Окућницом Илије Милошевића, културним добром, познатијим као Етно домаћинство.