Пећина РИСОВАЧА

Рисовачка пећина, значајно археолошко, палеонтолошко и спелеолошко налазиште, под заштитом је државе као културно добро од великог и природно добро од изузетног значаја.

 

Период настајања, развоја и нестанка првих култура, старије камено доба или палеолит, одговара старијој, плеистоценој фази четврте велике геолошке епохе, квартара. То је време снажних климатских осцилација које су током наизменичних топлијих и изузетно хладних периода мењале рељеф непрегледних пространстава, те је разумљиво што пећине, као особите геолошке формације у којима су квартарне наслаге сачуване нетакнуте, пружају најбоље услове за истраживање фосилног човека, као и проучавања плеистоцене фауне. Први трагови живота палеолитских људи на овом подручју, откривени у пећини Рисовачи и поткапини Јерининог брда (локалитет Градац код Крагујевца), везују се за топлије раздобље с почетка четвртог леденог доба (интерстадијал WÜRM I/II) када су ови простори били под утицајима јужних медитеранских струјања. Влажна и релативно умерена клима са доста падавина пружала је повољне услове за живот флоре и фауне, посебно биљоједа које су палеолитски ловци најчешће и ловили. Управо су клима и кретање животиња пресудно утицали на распрострањеност људи старијег каменог доба и директно условљавали њихов билошки опстанак.

На југо–источној периферији Аранђеловца, на десној обали Кубршнице, уздиже се брдо Рисовача са пећином, значајним археолошко-палеонтолошким и спелеолошким локалитетом. Рисовачка пећина је изграђена у тамноплавим и песковитим кредним кречњацима и, као форма подземног рељефа, резултат је карстног процеса; представља хоризонталан, разгранат, фосилни, изворски спелеолошки објекат.
Археолошка истраживања Рисовачке пећине под руководством професора др Бранка Гавеле (од 1953. са повременим прекидима до 1977. године) обухватила су око 30 метара улазног канала и дала важне резултате за археолошку науку, пре свега, јер су потврдила постојање палеолитских култура јужно од линије Сава – Дунав и пружила нове податке о животу праисторијских људи.

Спелеолошким истраживањима пећине, започетим 1975. године, руководио је др Раденко Лазаревић. У пећинским слојевима, на дубини од 1–1,75 м, откривене су окресане кремене и коштане алатке чије одлике и начин израде указују на крај средњег палеолита (време од пре 50.000 до пре 35.000 година). Њихов творац је Homo sapiens neanderthalensis, разумно биће и одличан ловац који је владао ватром, правио оруђа од камена и сахрањивао своје мртве. Нажалост, остаци неандерталских скелета нису откривени, јер су, заједно са најбогатијим културним слојем из зоне човековог станишта, уништени при експлоатацији камена.

Кремене и коштане алатке из пећине Рисоваче, по типологоји и особеностима израде, припадају мустеријенској култури средњег палеолита, а њихов творац је неандерталaц (Homo Neanderthalensis) који је, као јединствени антрополшки тип, живео на сва три стара континента, у Европи, Африци и Азији. Камена рисовачка артефакта добијена су техником окресивања: троугаони силексни шиљак, тзв. ''ручни клин'' као водећи тип оруђа које су правили неандерталци, листолики силексни шиљак , стругач који је служио за обраду коже и крзна. Од коштаног оруђа пронађена су шила за бушење и спајање делова кожне одеће, као и изванредан примерак бодежа дужине 25 цм. Бројни су фрагменти костију на којима се уочавају трагови обраде, али се не може са сигурношћу рећи да ли су резултат деловања човекових руку или је реч о последицама механичког трења у пећинским слојевима. Управо чињеница да су ове камене и коштане алатке израђене за одређеним циљем потврђује да је рисовачки ловац био свесно, разумно биће са развијеном моћи запажања које је сврсисходно користило своју интелигенцију потпомажући се изванредном способношћу прилагођавања у тешкој борби за одржање своје егзистенције.

Неандерталац није наш директни предак, али су он и сапиенс, претеча савременог човека, имали заједничког претка који је, по недавним научним (генетским) открићима, живео у Африци пре око 500.000–600.000 година. Неандерталци су живели на врло великом подручју, на сва три стара континента у периоду од пре 250.000 до пре 45.000 година када преци савремених људи насељавају евроазијски простор мигрирајући из Африке. Време од пре 45.000 до пре 28.000 година је раздобље у коме су скупине неандерталаца и сапиенса живеле једне поред других. Могуће је да су климатска колебања (пре око 40.000 година клима је постала топлија, да би 10.000 година касније отпочело ново ледено доба) и способност сапиенса да се успешније прилагоди новонасталим животним условима вештије користећи преосталу дивљач довели до изумирања неандерталца. Неки научници не изостављају ни могућност да су се неандерталци мешали са сапиенсом стварајући ново потомство, међутим, данас преовлађује мишљење да на стаблу еволуције њихова грана представља изданак чији је развој окончан.

У Рисовачи су пронађени бројни фосилни остаци плеистоцених животиња из почетних раздобља четврте, вирмске глацијације, међу којима је детерминисано око 20 врста сисара, претежно припадника топлодобне степске фауне: пећински медвед, пећински лав, пећинска хијена, вук, лисица, дивљи коњ, тур, степски бизон, џиновски јелен, шумски јелен, мамут, рунасти носорог, дивља свиња, јазавац, слепо куче, дабар, зец итд. Фосилизоване кости испод наслага сиге датују се у стадијал Würm I, а оне из наслага крупнијег наноса и глине у интерстадијал Würm I/II.

Прва темељна стручна испитивања фосилних остатака извршио је др И. Раковец (Словенија) процењујући њихову старост на око 70.000–100.000 година, док се, према каснијим анализама др Мирка Малеза ( Институт ''Руђер Бошковић'', Загреб), палеонтолошки материјал Рисоваче датује у период од пре 36.000 до пре 31.000 година. По броју очуваних палеонтолошких остатака најзаступљенија врста је пећински медвед, огромна животиња, већа од било које данашње врсте медведа; одрасли мужјаци достизали су тежину и до 1.000 килограма, а висину, у усправном положају, до 3,5 метра. Бројност пронађених костију и зуба и младунаца и одраслих јединки омогућила је реализацију реконструкције скелета пећинског медведа, која уверљиво дочарава изглед ове давно изумрле врсте.

Рисовачка пећина је изграђена у кредним кречњацима у којима су тектонски поремећаји формирали читав систем пукотина. Као и већина спелеолошких објеката у Србији и Рисовача је настала ерозијом подземних вода које су шириле пукотине формирајући канале и каверне. Дужина пећине износи 114 метара, а укупна дужина свих канала 159 метара. Почев од њеног улаза надовезују се један на други Археолошки канал, Канал фауне леденог доба, Оптимистичка дворана из које узлазни Каскадни канал води до највише каверне, Ћилибарске собе и Дворана рисовачког човека (25 x 15 м) са две мање каверне, Снежном коралном и Веснином собом. Тракасти мермерни оникс исталожен из топлих минералних вода, пећински накит Рисоваче, сталактити, сталагмити, стубови, корали, глобулити, у тоновима од снежнобелих до црвенкастих и смеђих, затим, део салива са калцитним стубовима названим Рисовачке оргуље и кристални руб Бела грива у Дворани рисовачког човека, доприносе свеопштем утиску непоновљиве лепоте и тајновитости овог спелеолошког објекта.

Пећина је станиште једне врсте слепог миша - потковичара, који је, као и све остале врсте слепих мишева у Европи, угрожен и као такав заштићен.

Због свог великог културног значаја и природних особености Рисовачка пећина је стављена под заштиту као културно добро од великог и природно добро од изузетног значаја, односно, Рисовача је споменик природе прве категорије. За посетиоце је први пут отворена 1987. године, а ове (2009) године преуређена је по највишим стандардима савремене презентације, према пројекту Рударско-геолошког факултета из Београда.